Карловачка гимназија је 1. новембра 2022. године прославила 231. годину постојања свечаном академијом, посвећеном обележавању стогодишњице рођења чувених ђака Гимназије Борислава Михајловића Михиза и Дејана Медаковића, те подсећању на „Четворојеванђељеˮ из Мркшине цркве, штампано 1562. године, чији се један примерак чува у Спомен-библиотеци школе.
Сва вредна штампана издања стизала су током претходна три века у Сремске Карловце и у Карловачку гимназију пробијајући се кроз тмину незнања и неписмености. Тако су Сремски Карловци и Гимназија постали источник знања, средиште културе и писмености и њихов поуздан чувар за наредне генерације.
Господин Дејан Медаковић и господин Борислав Михајловић Михиз, обојица свестрани, ерудите, загледани у национално и свечовечанско, у лепоту и уметност, свој век су посветили сазнању и стварању, на трагу многих који су прошли кроз Сремске Карловце − Орфелина, Рајића, Симе Милутиновића Сарајлије, Стерије, Вука, Бранка, Теодоре, Косте…
Свечану академију својим присуством увеличали су многобројни гости − министар просвете, господин Бранко Ружић, саветници министра просвете, госпођа Јелена Парезановић и господин Ђорђе Ђоковић, господин Павле Медаковић са супругом, председник Националног просветног савета Републике Србије, господин Радивоје Стојковић, вршилац дужности помоћника покрајинског секретара за образовање госпођа Милица Вучићевић, начелник Јужнобачког управног округа, господин Милан Новаковић, председник Општине Сремски Карловаци, господин Александар Саша Стојкечић, члан Градског већа за образовање града Новог Сада, госпођа Дина Вучинић и представници већа, директор „Руског домаˮ у Београду, господин Јевгеније Александрович Баранов, деканица Филозофског факултета у Новом Саду, госпођа Ивана Живанчевић Секеруш, управници, директори, представници институција културе, ректор Богословије, директори гимназија, професори, садашњи и некадашњи ученици, грађани Сремских Карловаца, родитељи и многи други.
Директор Карловачке гимназије, господин Бранко Стојков, речима добродошлице је отворио свечаност и честитао Дан школе, а потом говорио о раду Гимназије и изузетним успесима који су постигнути у току претходне године, као и о стеченим наградама. Нарочито је истакао љубав коју ђаци и професори исказују према својој школи, као и традицију којој припадају и коју су стварали Дејан Медаковић и Борислав Михајловић Михиз, чије је прозне записе о значају Гимназије цитирао. Директор је завршио излагање речима из приче Дејана Медаковића о некадашњем директору Радивоју Врховцу.
Министар просвете, господин Бранко Ружић, говорио је о значају Карловачке гимназије у прошлости помињући значајне личности које су се у њој школовале, и то је истакао као свевремену препоруку за школовање баш у овој школи. Подсетио је да је наставни план школе усвојен 1792. године. Истакао је и данашње место Карловачке гимназије у образовању у Србији, наводећи оне области рада Гимназије у којима је ученицима омогућено да искажу свој таленат, да постигну одличне резултате и буду овенчани вредним наградама попут награде Матице српске.
Према његовим речима, у Карловачкој гимназији су сачуване изворне вредности и идеје, а школа континуирано ради на унапређењу квалитета образовног процеса те је заслужено постала центар изврсности у области образовања. Министар је нагласио да Министарство просвете тежи даљем побољшању услова за учење и рад, уз још веће ослањање на научна и технолошка достигнућа, као и да се заједничким трудом у будућности може унапредити настава и положај наставника.
Госпођа Нада Илић, педагог Карловачке гимназије, одржала је приступну беседу у којој је осветлила значај образовања и васпитања кроз време, од античких филозофа до данас.
Она је посветила пажњу и будућности, потребама и условима у којима је могуће подстаћи развој и напредак младог човека. Према њеним речима, у Карловачкој гимназији су, током претходна два века, сви они који су се ту школовали и радили постојано пратили пут који младе људе усмерава ка знању и хуманости
Изузетним трудом и посвећеношћу учесника прославе изведен је програм инспирисан делима Дејана Медаковића и Борислава Михајловића Михиза, као и „Четворојеванђељемˮ. Ученици су надахнуто говорили стихове и одломке из прозних остварења и одлично одиграли један део драме „Бановић Страхињаˮ Борислава Михајловића Михиза. Програм је употпуњен и заокружен учешћем хора у којем заједно певају ученици Карловачке гимназије и Богословије Светог Арсенија.
Програм свечане академије су припремиле професорке, госпођа Славица Шокица и госпођа Јелена Марјановић, а Хором карловачких ђака је дириговао професор господин Растко Павлов.
Водитељи програма били су ученици Анђела Божић, Тијана Дорошки, Мила Пајић и Јован Бабић. Рецитовали су ученици Лена Глигоријевић, Војин Вулић, Наталија Јоргић и Анастасија Паравиња, а прозне одломке казивали су Немања Тобџић и Лука Опруц. Одломак из драме одиграли су Ива Цицмил, Божидар Миленковић, Ања Вејновић, Тијана Дорошки, Алекса Екмешчић, Андреј Шимала и Лука Опруц. Видео-материјал припремили су Милица Паравиња, Иван Деспић и Милица Гајић, а техничку подршку пружили су Стефан Стојшин и Реља Дукић.
Свечану и топлу атмосферу академије истакла је завршна композиција хора – Химна карловачких ђака, коју са хором традиционално певају садашњи и бивши ђаци и професори.
Захваљујемо на подршци професорима Карловачке гимназије − госпођи Љиљани Малетин Војводић, госпођи Маји Рогач Станчевић и господину Гаври Дражићу, као и Библиотеци Матице српске, Архиву САНУ у Сремским Карловцима, Архиву Завичајне збирке у Сремским Карловцима и Српском народном позоришту.
Дејан Медаховић и Борислав Михајловић Михиз о Карловачкој гимназији
Борислав Михајловић Михиз
„Аутобиографија о другимаˮ
Главна школа мог живота, моја alma mater, јесте стара Сремскокарловачка гимназија.
*
Дух класике нас је учио блискости седмовратих Теба и нашег средњовековног Сталаћа на Морави, која нас је отхранила, која ваља и нас да сахрани, учио нас сестринству Антигоне за љубав створене и Пријездине Госпође разумне. Ратовали смо са Цезаром и његовим легијама по Галији и са Хајдук Вељком и Кушљом по Крајини. И данас знам напамет читаве пасаже из Салустија Криспа и оног рата „quod populus Romanus cum Jugurta, rege Numidarum gessit”. Ко је мени био тај краљ са обала северне Африке да ме прати кроз цео живот? (Шта је мени Хекуба?) Сећам се да сам, као одрастао човек, једне касне београдске вечери, враћајући се „из друштва весела“, кротећи свој несигурни корак Вергилијевим хексаметрима, застао негде код десетог стиха, који је однекуд испао пентаметар. Дуго сам, у ноћи XX века, у време Брионског пленума, на углу Влајковићеве и Косовске, тражио у сећању изгубљену шесту стопу једног стиха „Енеидеˮ. Сетио сам се, сутрадан, старог карловачког професора Сперњака, који је целог живота био очајан што се једна Цицеронова реченица није слагала са неумитним consecutio temporum, али сам једновремено схватио да смо, прихватајући рано за своје далеке језике и цивилизације, добијали чврст основ за осећање јединства цивилизација, народа, света.
Дејан Медаковић
„Два директора“
Која је жива порука ове старе школе коју су створиле многе генерације? Видљива је њихова жеља да створе хармонију духовних и материјалних вредности, тежња за складом најпре подложним сумњивим оценама варљивог тренутка. Изграђивање потпуне личности, са јасно одређеним родољубљем и друштвеним моралом. Учила је та школа своје ђаке да увек теже бољем и узвишенијем, да буду непоткупљиви, истрајни у својим уверењима. Била је то школа доследно привржена добру, свесна да је највећи део људског живота посвећен постизању и жудњи да се човек што више приближи недостижним универзалним идеалима људског постојања. Борила се наша школа за трајни и неуморан рад, савршено свесна његове лековитости. Брзо су неки ђаци схватили да су и они само део једне велике поворке која из давне просветне тмине корача ка светлости. Моћ и вредност традиције одувек је у сремскокарловачкој гимназији представљала њен најчвршћи, темељни ослонац. Будио се понос због припадности једној богатој и моћној породици опредељеној за духовне вредности и покретачкој сили која пред собом уклања све препреке.
Сви ђачки растанци у Карловачкој гимназији доживљени су скоро обредно, као завет на верност, и прихваћена је трајна оданост и захвалност за све добре поуке које су се чуле у њој. Њени ђаци добро су схватили да су сва та упозорења изговорена као аманет упућен онима који су већ одлазили у своје непознате животе.