Алекса Вилић, ученик 2-2 разреда Карловачке гимназије, освојио је 1. награду за поезију на литерарном конкурсу „Вук Милатовић“ у организацији Филолошке гимназије из Београда. Жири у саставу: др Александар Милановић, др Александар Јовановић, др Светлана Шеатовић, др Душан Иванић и Петар Матовић, издвојио је Алексин циклус од пет песама као најбољи. Награда се састоји из новчаног дела (10. 000 динара), дипломе и књига у издању Српске књижевне задруге и Службеног гласника. Алексин ментор је Маја Стокин, професорица књижевности.
СНОВИ
желим да затвориш очи; прочистиш мисли
и присетиш се снова које си пре много година
закопао у неистраженом делу своје маште
ходаћемо кроз љубичасту свилу бескраја
избраздану рупама стварности
љубићемо наша тела од врха косе до последњег ножног прста
волећемо се безусловно као што су нас волеле наше мајке
утопићемо се у талог са листићима чаја на дну наших шоља
и пребројавати посебно она усправна и она окренута наопачке
као мој поглед на овај свет
ноћу
искрадаћемо се из топлине својих постеља
само да лежимо заједно на травњаку испред куће
бројимо звезде и нагађамо
која то сија са нашим неоствареним сновима
#1
ако се икада сретнемо
у смеђим очима јелена
и препознамо наше гласове
међу цвркутом птица
држаћу те за руку
да се не изгубиш међу дрвећем
забрањене шуме.
ако се икада сретнемо
у гужвама градских улица
и удахнемо једно друго
у своја плућа
пустићу сузу јер знам
да си ми близу
а ја не могу да те нађем.
ако се икада сретнемо
у просторијама нашег бескраја
и ја ти пожелим срећу у животу
јер знам да ћу заувек
остати само дух твоје прошлости
отворићу ти своје срце да
клином и чекићем уклешеш своје име на њега.
нисмо се срели.
