Његово Преосвештенство, Епископ сремски, господин Василије као и сваке године о великом празнику школе, Светом Сави организује Светосавки конкурс и награђује најбоље радове ученика Карловачке гимназије.
Овогодишње теме је, на предлог Његовог Преосвештенства, задала професорка књижевности Јелена Ратков Квочка и оне гласе:
- „Јер, не рече Оче мој, већ Оче наш… те нико нипошто да не брине само о себи, него и о ближњем“
- „Пред лицем седога устани и поштуј лице старца“
- „Робовање је установљење незнабожачког закона… јер природа је све учинила слободним“
- „И виде га Бог који све види унапред и зна“
На конкурс је стигло девет ученичких радова, различитог стила и приступа наведеним темама, од којих је комисија изабрала три најбоља, имајући у виду пропозиције конкурса и концепт афирмације светосавског наслеђа.
Прву награду добио је ученик Данило Јовановић (II3) за рад на тему: „Пред лицем седога устани и поштуј лице старца“. Овај рад настоји да кроз промишљање различитих видова поштовања – које све мање имамо једни за друге – врати духовни значај данас непопуларној уредби из Номоканона. Писан је на непретенциозан начин, у интимном тону.
Другу награду добила је ученица Данијела Миленковић (IV5) која је на нетипичан начин, користећи познате литерарне симболе, кроз однос између песме и коментара, покушала да уобличи представу о Божанском свезнању у оквиру теме: „И виде га Бог који све види унапред и зна“.
Трећу награду добила је ученица Кристина Ковачевић (I6) која је, у маниру кратке духовне беседе, писала на тему: „Јер, не рече Оче мој, већ Оче наш… те нико нипошто да не брине само о себи, него и о ближњем“, третирајући је као општи исказ хришћанске љубави.
О квалитету радова одлучивала је овогодишња комисија коју чине: професорка српског језика и лингвистике Славица Шокица, професор верске наставе Петар Николић и професорка реторике и беседништва Маја Рогач Станчевић.
Захваљујемо се свим учесницима на креативном доприносу квалитету овог конкурса.
Члан комисије,
Маја Рогач Станчевић
ПРВА НАГРАДА
„Пред лицем седога устани и поштуј лице старца“
Постоји нешто загонетно у старењу. Одрастање, а затим и старење не подразумева само раст броја година, или још једну свећицу на торти. Живот нас, сам по себи, опскрбљује разним искуствима, немилосрдно се бацајући на нас попут таласа и разносећи нам снове попут ветра. Ипак, старији су на ветру остали сталожени, а из таласа испливали. Старци су богатији у животним искуствима више но ико. Око њих је обмотан густ вео мудрости.
Старији, пак, не морају нужно бити седе косе и браде, лица старог и уморно срећног, у чије су се боре уткале све животне радости и недаће. Старији су свуда око нас.
Чим отворимо очи и напустимо снове, сусрећемо се са гомилом људи којима треба да укажемо част – родитељи, браћа, сестре, комшије, пролазници, радници, учитељи, наставници, професори, ментори, пароси и многи други, и према свима њима дужни смо да имамо поштовање. Признаћете, веома велика група. Поштовати све њих делује као најтежи задатак. Али, у сржи је то веома једноставно. Имамо поштовања према свима њима јер нам обогаћују и оплемељују живот, својим искуством и знањем нам отварајући прозоре и врата које нисмо могли сами отворити – прозоре у знање и у свет као целину.
Ипак, постоје једна веома битна врата, рекао бих и најбитнија, а то су врата ка Богу и вечном животу. Кључ од тих врата ми завређујемо сами, у суживоту с заједницом. Управо ту се садржи сама луча поштовања, кренувши од Бога, апостола, пророка, и свих оних који шире Божију реч, и по Његовој вољи живе и чине. Поштовање се ту веома танко граничи са љубављу, најчистијим и најдивнијим осећањем које човек може осетити. Волети неког и дивити му се због свог искуства и мудрости, и не стидети се да то знање упијамо, притом односећи се честито и часно – то је поштовање.
Сви наведени се, упркос свему, дубоко поклоне у присуству старца.
Свакога пута се, на помен поштовања старих, сетим свога деде. Сви имамо наше претке, и управо смо због њих и Божје воље живи. Ипак, та крвна веза је нешто неописиво и обичном човеку необјашњиво. То дрхтање у исцрпљеном гласу, његов чврсти седећи став док ми, у причи у хладу старог ораха, кроз сузе рецитује стихове Алексе Шантића, „Остајте овдје“ урезало ми се у сећање и преокренуло начин на који видим хијерархију у друштву. Сетио сам се у том тренутку свега што сам знао о деди, о његовом дугом путу до Новог Сада и стварања наше породице, Ипак, није постојало много тога што сам заиста о њему знао, и би ми жао. Наредни сати с њиме, проведени у његовим сликовитим приповедањима о животу, од најранијег детињства, па све до пензионисања, су ме преобратили. Он понекад те приче понавља, сећајући се разних детаља, али му никада нисам то рекао, јер је све што је испричао вредно највећег поштовања које могу да пружим.
Тај дуги разговор довео ме је до једног закључка – никада не можете знати нечију причу. Зато поштовање према старијима не треба да се ограничи само на нашу родбину. Будите љубазни, са природним осмехом понудите помоћ старијима у свом окружењу, невезано за то ко су. Сви они су у нашој свакодневници, и завређују титулу ближњег. Суштина је у томе да, „љубимо ближњега свога као самога себе.“. Онда поштовање према свима, а нарочито према сатрима долази природно, само од себе.
Данило Јовановић, II-3
ДРУГА НАГРАДА
Звезда му ту
Познаје ли шуму?
Јесен је у ноћи.
Хитом кроз грање,
то гавран је.
Право до гнезда –
звезда му ту.
За птиће
нема црвиће.
Стиска очи, моли и гракће.
Теши се: „Сад ће.”
Птићи утом напустише храм.
А Он му рече: „Знам.”
„И виде га Бог који све види унапред и зна”
(Објашњење)
Гавран као симбол смрти (таме, подземља) упућује на просторе где обитава ђаво, повезује се са грехом, али је овде метафора за човеково унутрашње биће, које има и светлу и мрачну страну, а ако има више мрачног, ако је нпр. душа затрована грехом, она ће ипак да тражи Бога/светлост, у својој дубини/сржи, а та срж је гнездо.
Гавран се креће у песми ноћу и то кроз шуму, која је човеково несвесно и неуређено, унутрашње биће. Јесен је, време старости, односно време које претходи зими, смрти, крају. У овом периоду живота ова душа се великом брзином (у последњим тренуцима) ближи и враћа својој суштини, одредишту и месту поласка, центру.
Птићи су потомци, они које човек оставља иза/после себе, а према веровању, обележени грехом предака. Гавран, птица злослутница, али, с друге стране, и најпаметнија птица, хоће да збаци то своје проклетство с потомства. Ова душа почиње да се моли оног часа када дошавши до своје највеће дубине – до тачке порекла – схвати да нема храну, нема Божју, духовну, храну да нахрани своје потомке и себе. Моли се и нада: „Сад ће.” Кад отвори очи, тј. после молитве, њих нема, они су напустили тај храм, што би овде било унутрашње човеково биће. Ова слика је отворена: они су отишли на боље место, које су добили молитвом; део човековог бића који је био скривен мраком а који је звездана светлост, одлази молитвом тамо где припада, Богу.
Он му каже: Знам јер је знао да га тражи и знао је шта га мучи и да ће молитва бити испуњена јер долази из срца, да ту има покајања у свем том мраку, да ће поднети сву муку и бол коју има јер Бог не задаје више него што он може да издржи и да нема човека без онога што оставља после себе и да нема човека који у себи нема ту звезду, светлост. Том једном речју, Знам, Он га потпуно разуме и опрашта му, а читава слика упућује и на последњу исповед пред смрт.
Данијела Миленковић, IV5
ТРЕЋА НАГРАДА
Јер не рече Оче мој, већ Оче наш… те нико нипошто да не брине само о себи, него и о ближњем
Јер не рече Оче мој већ Оче наш. Јер не рече мушкарци и жене, већ браћо и сестре. Стога, људи смо. Потичемо од истог Оца, живимо једним животом и долазимо на исти суд божији. Људи смо, рођени да волимо, праштамо, лечимо .Да не летимо у небеса, јер смо на Земљи створени. Да будемо понизни јер ћемо у истој земљи почивати. Називамо се хришћанима, јер нам је циљ да будемо што сличнији Господу Христу нашем. У њему нема предрасуда, мржње и гордости, већ непрестижне снаге и храбрости. Он има снаге да воли све људе као што је има храбрости и да прашта. А да ли је у нама толика снага за љубав? Да ли су наши погледи довољно широки да у њих стану сви људи? Помоћи човеку је исто као помоћи Господу. Јер се Бог наш налази у сваком човеку, те нам он бива захвалан на милости. Немојмо губити Христа у нама. Зато чувајмо дела руку Божијих, чувајмо једни друге. Речено је: ,,Не говорите о туђим греховима док не спознате своје, не судите да се вама не би судило”. Јер наш је Бог једини судија. Кроз љубав видимо суштину вере наше, поста и причешћа. Пустимо да нас Свети Сава руководи, слушамо речи предводника српског народа који је рекао: ,,Нека се не унесе ова зла и проклета реч: моје и твоје, веће и мање”. Великодушност и скромност нас води у Царство небеско. Љуби ближњега својега као себе самога. Запамтимо да смо сами себи највећи непријатељи, оно што ми радимо највише штети нашој души. Сами бирамо пут којим идемо. Зато не кривимо нашу браћу. Будимо људи! Томе нас учи наш Бог. Учи нас да чинимо оно што је он чинио. Да нипошто не заборавимо људе око нас.
Кристина Ковачевић I-6
