Дошао је са нестрпљењем очекивани тренутак да наши, сада већ пријатељи, дођу код нас. Измир да дође у наш Нови Сад и Сремске Карловце. Бројали смо дане и избројали… Чекамо их на Штранду и ето их. Чврсти загрљаји, радост и весеље. Они су дошли код нас, а ми смо се потрудили да будемо добри, најбољи домаћини. Лакше је било бар мало јер се већ знамо и прави смо другари. Тих шест дана су у потпуности били испуњени. Првог дана их упознајемо са нашом гимназијом и гостимо их домаћим специјалитетима. Учимо их ћирилици, а на радионици о турцизмима у српском језику још боље упознајемо оба језика. Забављамо уз нашу и њихову музику. Играмо народне игре и учимо једни друге како се игра. Пловимо Дунавом катамараном – рана јесен је на рукавцу реке чаробна. Трудимо се да им пренесемо како изгледа живот на овој равници, а онда следе ђаконије и вечера у гостиони ,,Четири Лава”. Шетња Сремским Карловцима и Капела мира остављају посебан утисак на наше госте, нарочито захваљујући стручном вођењу нашег професора историје Дејана Ђурђева. Посетили смо и Саборну цркву, Патријаршијски двор, наша културна блага. А и музеја и изложби је било у изобиљу: Музеј пчеларства у Ср. Карловцима, потом Музеј града Новог Сада, Музеј Војводине, Галерија Матице Српске, а посебно одушевљење изазвале су Петроварадинска тврђава и катакомбе, такође уз стручно вођење на енглеском језику. Наравно, морали смо да одведемо госте и у наш главни град. То је био још један дан за памћење. Музеј Николе Тесле, Народни музеј и Храм Светог Саве одушевили су госте. Срдачно су нас дочекали и у Турском културном центру Јунус Емре. Залазак сунца на Калемегдану је била круна посете Београду и успомена за цео живот. На крају, последњег дана, оно што су сви једва дочекали, роштиљ и забава код нашег Стевана Сремчевића. Незаборавно поподне. Све већа блискост међу нама.
Дакле, see you soon, görüşürüz arkadaşlar! Растанци постоје да би се људи поново састали, како то и химна карловачких ђака каже
